Vrelo u Domu omladine, 11. XII 2008.
Odličan album, kompetentno muziciranje, glas koji ih prati u ostatku Evrope, konceptualno promišljen nastup u javnosti, povoljna cena ulaznice... a ni 200 posetilaca. Tako mršav odziv predstavlja pravu zagonetku za one upućene u priču o etno-rock sastavu iz Rume. Paleta mogućih odgovora: košavni četvrtak, neupućenost, nedostatak promocije, stvarna nezainteresovanost ovdašnje publike za ono što Vrelo nudi, još nedovoljno iskristalisan ideološki odnos (većinskog) vertikalnog Beograda prema Vrelu, gadljivost prema mahom estradnom pedigreu producenta Voje Aralice, bojkot kao reakciju na saradnju devojaka sa „nepodobnim“ Kusturicom u više navrata i na više frontova... Otpadaju argumenti: irelevantnost benda i cena ulaznice. Veče je, dakle, počelo nastupom DJ Balkan Beatsa. Taj uvodni deo je slabo koga interesovao budući da je ovdašnja publika bila i ostala kalkulantska, pa u dolazak na koncert već na startu uračunava i kašnjenje. I imajući u vidu gore izneto, atmosfera među okupljenima je ličila na godišnjicu mature (neku od onih docnijih, sudeći po starosnom proseku prisutnih), te je u foajeu valjalo pohvatati pokidane socijalne niti. Vrelo je na binu izašlo nekih pet-šest minuta pre 22 časa, i dramaturški izuzetno precizno osmišljen nastup otpočelo svedenom, diskretnom, elegično-eteričnom numerom Rjabinuška. I više nego dovoljno omamljujuće da i najupornije pričalice u publici zaneme i sa punom pažnjom se usredsrede na nastup dama i momačkog dvojca za bubnjem i gitarom (ostatak je, usled obilnih, ali i svrsishodnih producentskih intervencija u samom zvuku Vrela, pokriven matricom). Usledila je i krajnje agresivna i glasna, na samoj ivici HC/industrial srditosti numera Karavilje lole, upotpunjena koreografijom sa primerenim primesama goropadnosti šamanskog plesa. Potom su se nizale blago džezirana Bela bula, energični Brovi (u referenu izmutirani u nešto besniji power pop), sada već osvedočeni hit Teralo Stojne (koji je, uz pomoć, još jednog ubedljivog koreografskog rešenja i odmerene pomoći osvetljenja prisutne odvukao u paklenu atmosferu nekakve postapokaliptične diskoteke). Kako je već napomenuto, nastup Vrela očitava jasnu dramaturgiju, te je naredni blok doneo nekoliko srodnih numera (trvodokrna Nano, boli me glava, Moj dragane, sa kosovsko-makedonskim neparnim ritmovima) u kojima se još uvek prepoznaju tragovi radikalnosti po pitanju pripadnosti čistom etno izrazu iz pređašnje faze benda. Na to se nadovezao odeljak u koji su smeštene zavodljiva Žanjem žito, mazno-setna Leto prođe, a koje sa ranije izvedenom funkoidnom, a na granici lounge umivenosti Dođi, mali čini triptih numera sa izraženijim plesnim karakterom. Nastup su zaokružile skočne i zarazne Oj ubava i Pošle mome. Glasne ovacije iznudile su i dva bisa (ponovljene Brovi i Oj, ubave) i osmehe zadovoljstva na licima usresređenih muzičara i pevačica. Prostor ispred bine tada su ispunili i stidljiviji iz publike. Skrajnuti gradovi u unutrašnjosti su u više navrata tokom jeseni pokazali ekstatičnost pred ponudama Vrela. Beograd će imati priliku za popravni, a pitanje je samo kako sačuvati obraz pri toj uvek upadljivoj tranziciji od ignorisanja do histerične aklamacije (u Areni ili, makar, Sava centru) nakon nekog glomaznog uspeha u promućurnijem svetu. Vrelo je, sumnje nema, već viđeno za tako nešto. (Već ranije sam ove jeseni uživao u istovetnom programu, i "Preko reke" smatram uspelim i relevantnim izdanjem i u širim okvirima. Zato se sada nisam ni trudio da stav prikrijem tobožnjom objektivnošću). [Zoran Janković, popbox.com]